Ponekad posmatram druge kako rade nešto loše i iskreno me zbunjuje njihovo samopouzdanje. Objavljuju tekstove koji nisu dobro sročeni. Pokreću posao pre nego što uopšte znaju šta rade. Loše crtaju, ali svejedno to pokazuju drugima. Sviraju instrument van ritma i van tonaliteta. Prave čudne video-snimke. Prijavljuju se za poslove za koje nisu kompetentni. Prodaju proizvode koji nisu naročito dobri. Dodeljuju sebi titule koje im niko drugi ne bi dodelio — ekspertske, mentorske, osnivačke — i deluju potpuno netaknuti jazom između svojih reči i dokaza koji bi te reči podržali.

I negde u meni se javlja reakcija koja nije posebno velikodušna, jer spolja ništa od toga ne deluje kao samopouzdanje. Deluje kao zabluda — nesposobnost da se primeti nešto što je očigledno svima drugima u prostoriji. Kako možeš da radiš nešto tako loše i svejedno to plasiraš u svet? Ponekad je ta misao i oštrija: Kako možeš da radiš nešto tako loše, a da se ne zapitaš šta, do đavola, nije u redu s tobom? Mada je pitanje ispod toga verovatno jednostavnije: Kako te nije sramota?

Dugo sam ovo razumevala kao razliku u standardima. Neki ljudi brinu o kvalitetu, a neki očigledno ne. Međutim, počela sam da mislim da to objašnjenje promašuje suštinu onoga što se zapravo dešava. Ono što deluje kao izuzetno visoki standardi često je samo veoma niska tolerancija na to da vas drugi vide dok još uvek postajete kompetentni. S druge strane, osoba koja deluje gotovo uvredljivo besramno možda poseduje sposobnost koja perfekcionisti potpuno nedostaje: može da preživi to da bude prosečna dovoljno dugo da bi postala dobra.

Ovaj drugi stav takođe ima svoju cenu, i ona je manje primetna. Sve dok rad ostaje nenapravljen, zamišljena slika o njemu ostaje netaknuta — udoban dogovor sa samim sobom, ali skuplji nego što izgleda. Ono što celu stvar zapliće jeste to što ta ljutnja nije uvek pogrešna. Neki ljudi se zaista previše hvale; naziv koji su sebi dali zaista nije potkrepljen ničim. To je ono što ovu reakciju čini tako teškom za preispitivanje: dovoljno je često tačna da bi prošla kao procena, dok u stvari služi kao odbrana.

Visoki standardi nisu problem

Perfekcionizam nije isto što i želja da se nešto uradi dobro. Istraživanja o perfekcionizmu obično dele ovu osobinu na dva dela. Postoji deo koji postavlja zahtevne standarde i želi da ostvari rezultat, i postoji deo koji konstantno brine o greškama, sumnja u sopstvenu procenu i svaku razliku između očekivanja i učinka tumači kao presudu. Prvi deo se ponaša prilično razumno. Većina štete dolazi od ovog drugog.

Zato korisnije pitanje nije koliko su vaši standardi visoki. Već šta se dešava s vama kada ne uspevate da ih dostignete. „Ovo još uvek nije dovoljno dobro“ i „Ne bi trebalo da budem osoba koja pravi nešto ovako loše“ deluju blisko, ali obavljaju potpuno različit posao. Prvo se odnosi na stvar koju ste napravili. Drugo se odnosi na vas.

Kada se standard pretvori u sudiju

U psihodinamskom jeziku o ovome možete razmišljati kroz zahtevni ili punitivni (kažnjavajući) super-ego — internalizovani autoritet koji posmatra, procenjuje, zabranjuje i izriče kaznu. Prilično funkcionalna verzija tog glasa kaže: pogledaj ovo ponovo, mogla/mogao si to bolje da rešiš, ovde ima šta da se nauči. Oštrija verzija kaže da je trebalo to već da znaš, da neko ko je zaista kompetentan ne bi napravio tu grešku, da ako drugi ljudi ovo vide shvatiće da nisi toliko sposoban/na kao što su mislili. I onda, na kraju: šta ovo govori o tebi?

Razlika nije u tome koliko je taj glas strog. Već u tome šta meri. Kada vaš osećaj sopstvene vrednosti počne da zavisi od dostizanja standarda, promašivanje tog standarda ugrožava mnogo više od samog zadatka. Greška prestaje da bude informacija i postaje dokaz za tužilaštvo. Teško je bilo šta naučiti kada je svaki pokušaj suđenje.

Skoro sve počinje loše

U skoro svakoj veštini vrednoj truda postoji period tokom kojeg ste, objektivno, u njoj ne baš dobri. Prvi članak je retko najbolji članak. Prva prezentacija je uvek trapava. Vaše rane odluke u novoj profesiji sadržaće izbore koje biste pet godina kasnije prepoznali kao nespretne, kada biste mogli da podnesete da ih pogledate. Vaš prvi crtež verovatno zaista izgleda loše. Ne postoji intelektualna zaobilaznica oko ovoga — kompetentnost zahteva izloženost iskustvu nekompetentnosti, i nikakva količina pripreme to ne može zameniti.

Ovo postaje komplikovano kada se kompetentnost zavari za sopstvenu vrednost. Ako to što sam neiskusan samo znači da sam neiskusan, onda je vežbanje neprijatno, ali se može preživeti. Ako to što sam neiskusan znači da sam neadekvatan, vežbanje postaje pretnja i više ne učite nešto. Vi branite identitet dok se pretvarate da nešto učite.

Kratko skretanje kroz najteži slučaj

Najjasnija verzija ovoga koju znam dolazi iz obuke za psihoterapiju, i poučna je upravo zato što se uobičajeno dopuštanje tamo ne primenjuje. Terapeut na obuci ne uči kako da pravi keramičke posude. U prostoriji se nalazi druga osoba, i „moram biti spreman da budem loš u ovome“ ne može postati dozvola za neodgovornu praksu. Kompetentnost, supervizija i granice sopstvene obuke se računaju na način na koji se ne računaju kada objavljujete prosečne fotografije.

Pa ipak, realnost je da se i u psihoterapiji greši. Početnik može potajno sebe držati na standardu nekoga ko je u poslu dvadeset godina: svaka intervencija značajna, svaka tišina razumevana, svaka formulacija koherentna, znajući kada treba govoriti a kada ne, sve u realnom vremenu sa osobom na dva metra udaljenosti koja čeka odgovor. Kada se zapiše, to je očigledno apsurdno. Iz stolice terapeuta početnika to retko deluje apsurdno — deluje kao minimum koji mora da zadovolji.

Ono što ovaj slučaj čini oštrim jeste ono što se dešava sledeće. Supervizija postoji da bi polaznici mogli da donesu svoju zbunjenost, svoje greške i trenutke koje nisu razumeli — što su upravo stvari koje stid nagoni ljude da sakriju. Potreba da se deluje kompetentno ometa proces koji bi ih uostalom i učinio kompetentnim.

Nisen-Li (Nissen-Lie) i kolege (2017) proučavali su 70 terapeuta i 255 pacijenata i otkrili da je profesionalna sumnja u sebe bila povezana sa boljim ishodima kod pacijenata — ali samo kada je koegzistirala sa stavom prihvatanja prema samom sebi. Niska sumnja u sebe plus visoko samopoštovanje nije bila dobitna kombinacija. Rad su nazvali: „Voli sebe kao osobu, sumnjaj u sebe kao terapeuta?“

Šta nas taj slučaj uči, uopšteno

Tri stvari deluju primenljivo i daleko izvan prostorije za savetovanje.

Prva je da sumnja dolazi u dve varijante koje spolja izgledaju slično. Jedna vas drži radoznalim — možda sam pogrešno razumeo, možda sam se kretao prebrzo, trebalo bi da potražim drugo mišljenje o ovome. Druga jednostavno kaže da sam užasan u ovome. Jedna otvara misao, a druga je zatvara. Skromnost i poniženje nisu isti instrument, a samopouzdanje nije lek ni za jedan ni za drugi.

Druga je da stid pouzdano proizvodi prikrivanje, a prikrivanje je skupo gde god napredak zavisi od toga da neko drugi vidi vaš stvarni rad. To je isti razlog zašto ljudi ne dele radnu verziju, ne postavljaju pitanje na sastanku, ne pokazuju kod koji ima bagove. Ono što se sakrije, ne može se ispraviti.

Krivica se organizuje oko nečega što ste uradili; stid se organizuje oko onoga što jeste. „Ta intervencija nije bila od pomoći“ ostavlja ponašanje dostupnim za inspekciju. „Ja sam užasan terapeut“ stavlja čitavo sopstvo na suđenje i ne ostavlja ništa sa čime bi se moglo raditi. Isto važi i za „ovaj tekst nije baš dobar“ u odnosu na „sramota je da je neko poput mene ovo napisao“.

Iskustvo nije isto što i vežbanje

Skloni smo da zamišljamo divljački samokritičnu osobu kao savesniju. Sigurno onaj ko premotava dan u ponoć više brine. Ali refleksija i napad na samog sebe nisu isti proces. Jedno pita šta ste propustili i šta biste probali drugačije. Drugo mora prvo da prođe kroz prethodno pitanje — šta ovo dokazuje o meni? — i to pitanje proždire sve. Ono proizvodi prekomernu pripremu, krutost, defanzivnost prema povratnim informacijama i prikrivanje upravo onog materijala koji bi pomogao.

Zato nagomilani sati nisu ekspertiza, niti je to razmišljanje o radu. Napredak zahteva kontakt sa sopstvenim produktom, uključujući i slabosti. Zahteva od vas da posmatrate sebe kako namerno bivate loši.

Šta nepokušavanje štiti

Izbegavanje ima smisla kada vidite šta ono brani. Ako pokušavanje generiše informacije o tome ko biste mogli biti, onda vas nepokušavanje štiti od primanja tih informacija, i vaš potencijal ostaje netaknut. Nikada ne pišite ozbiljno i možete nastaviti da verujete da biste bili odličan pisac. Nikada ne napravite projekat i zadržaće te sofisticiranu verziju koju ste zamislili. Ako se rad nikada ne susretne sa stvarnošću, stvarnost nikada ne stiže da protivreči fantastici.

Mogućnost je laskava. Vežbanje nije — vežbanje daje povratnu informaciju, a povratna informacija vam govori gde se vaše sposobnosti zapravo nalaze upravo sada. Što predstavlja čitavu asimetriju: želja da se nešto uradi dobro ne sprečava vas da to uradite. Ali ugroženost mogućnošću da to uradite nesavršeno — to bi moglo.

Obećanje kritičara

Samokritika opstaje jer se predstavlja kao odgovorna. Ako prestanem da budem strog prema sebi, moji standardi će opasti. Ako prihvatim prosečan rad, postaću prosečan. Ako se ne stidim svojih grešaka, prestaću da ih ispravljam. Stid deluje kao dokaz da vam je stalo.

To je uredna teorija sa jednim problemom: deluje da nije tačna. Ljudima koji se sa sopstvenim neuspesima suočavaju sa malo ljubaznosti ne postaje svejedno — ako ništa drugo, nakon toga se trude još više i ulažu više rada u stvar u kojoj su upravo podbacili. Što ruši centralnu pretpostavku, da je napad na samog sebe motor napretka. Očigledno možete jasno videti slabost a da sebe ne ponižavate zbog toga što je imate. Biti manje surov prema sebi ne znači očekivati manje od sebe. To uglavnom čini okruženje dovoljno bezbednim da uopšte pogledate.

Sposobnost da nam bude neprijatno

Ono što deluje da sposobnost za rast i razvoj zahteva jeste kvalitet koji niko ne stavlja u CV: sposobnost da podnesete da ne ostavljate dobar utisak. Da budete ispravljeni. Da postavite pitanje za koje se plašite da ga svi ostali već razumeju. Da napravite nešto što još uvek ne odgovara vašem sopstvenom ukusu. Da pokažete radnu verziju. Da saznate da je vaše razumevanje bilo nepotpuno, da tri sata kasnije shvatite šta biste voleli da ste rekli, da pogledate svoj rad od pre dve godine i naježite se.

Ničim od toga se ne odustaje od standarda, a u oblastima gde drugi ljudi snose cenu, to ne može značiti ni odustajanje od odgovornosti. To znači dopustiti standardima da vode razvoj, umesto da funkcionišu kao ulazni uslov da bi vam uopšte bilo dozvoljeno da se razvijate. „Ovo nije bilo dovoljno dobro, moram da razumem zašto“ i „Trebalo bi da se stidim što već nisam bio bolji“ pokazuju u suprotnim smerovima. Jedno čini učenje mogućim. Drugo čini skrivanje privlačnim.

Tako i dalje povremeno naiđem na nečiji rani rad i pomislim: nikada ne bih smela to da objavim. Manje sam ubeđena, nego što sam ranije bila, da to govori dobro o meni. Osoba koja se usudila možda iza sebe već ima pedeset pokušaja. Ja bih mogla imati jedan, pažljivo zaštićen od pogleda.

Možda oni nisu besramni. Možda stid jednostavno ima manji autoritet nad tim šta im je dozvoljeno da urade sledeće. Primećuju da je rad slab, vide grešku, osećaju neprijatnost — i onda nastavljaju dalje, što se ispostavlja kao deo koji je zapravo važan. Razvoj ne zahteva da ubedite sebe da je sve što napravite dobro. Zahteva da budete u stanju da pogledate direktno u nešto što nije bilo dovoljno dobro, a da to zapažanje ne pretvorite u presudu o sopstvenoj vrednosti. To nije bilo od pomoći. Krenuo/la sam prebrzo. Nisam razumeo/la šta se dešava. Ovo nije baš dobro. Nisam bio/la spreman za taj razgovor. Treba mi još vežbe.

I onda, umesto da sazivate unutrašnji tribunal, vraćate se radu. Vežbanje ima nezgodnu naviku da ljude čini boljima.

Literatura

  1. Nissen-Lie, H. A., Rønnestad, M. H., Høglend, P. A., Havik, O. E., Solbakken, O. A., Stiles, T. C., & Monsen, J. T. (2017). Love yourself as a person, doubt yourself as a therapist? Clinical Psychology & Psychotherapy, 24(1), 48–60. doi:10.1002/cpp.1977